Ugor ka veslo
24.listopad davne 1976, nedilja prijepodne, bonaca, a noć prije je bija pun misec. Nas tri brata od kojih sam ja najmlađi, prije ručka smo otišli kaićem na tunju. Obzirom da je bila bonaca ka ulje nismo se tili sidrit nego smo se pustili niz slab kurenat od bure. Sjeverozapadna punta Tmare, oko 2 NM jugoistočno od Zlarina, nekih 200 metri od kraja. Tu je jedna kosina, spušta se sa 30 na više od 60 metara dubine. Uvik se tu znalo dignit dobre ribe, pogotovo u to vrime dok je još "Bog hodija po zemlji". Prošli smo tu kosinu dva puta kančenicama ali nijedan od nas nije ćutija ni griza. Ničega! Ka da smo bacili u bunar. Odlučili smo se pustit još jedan put i gotovo. Tek šta smo stali, meni je zadila riba, malo je zašijalo od dna i onda se samo obisilo i ni makac do vrha. Diga san lipu škrpinicu od svojih po kila. Aj, nije baš nešto kapitalno ali nije ni za bacit. Ima san armane tri udice na osnovi od 0,60. Uvik su me doma zajebavali da armajen tunje za morske pase. Donja je obavezno bila Mustadova parangalka 10-13. Dvi gornje manje ali obično neke druge, za arbuna ili nešto slično. Tako je bilo i taj put. Ješka je bila friška pidoča a na donju san stavija komad crva. I ponovo spustija na nekih 45-50 metara dubine. Par puta san olovom malo lupka po dnu i onda mi je zadilo. Bilo mi je krivo jer sam bija siguran da će mi puknit sve i da ću morat ponovo armat tunju ako mislin nastavit lovit. Pomalo san zateza najlon pokušavajući ga odit od dna i na moje čuđenje, polako se istezalo a nije se odilo!? Nakon izvučenih dva-tri metra počeja je show!
U tren mi je kontralo i izvuklo iz ruke dobrih 4-5 metara tako da je i motavilo poletilo u more ali ga je brat uspija uvatit i zadržat. Blenili smo jedan u drugoga ne virujući šta se zapravo događa, ali sam svejedno zadrža tunju u već zarezanim prstima i pokuša zauzdat mrcinu s drugog kraja tunje. Stalo je i nekoliko trenutaka je bilo ni tamo ni vamo, ako se izume pola metra cimanja moje ruke od površine pa do po metra pod more kad bi me cimnilo. Srića da je tunja bila debela pa sam ima lufta zadržat malo oštrije i pomalo dizat put vrha. Samo, to je bilo metar ja sebi pa onda on sebi. Tad još nisam ima pojma o čemu se radi, ali nakon nekoliko minuta sam zaključija da nije neki sparid jer ne šijaje onako kako to inače sparidi rade. Ovo su bili tvrdi udarci i povlačenje put dna, ali toliko siloviti da je zna izvuć mi po 4-5 metara od puta. Potrajalo je dobrih 20-ak minuta dok se nije tamna velika sjena ukazala ispod kaića.
Moj Bože, prizor koji će mi se vrtit pred očima i onog trena dok buden dušu ispušta. Zadija san ugora dugog ka veslo i debel ka moja noga. U srid dana, po bonaci, na malu udicu i komadić crva na koji bi se jedva mašija osrednji fratrić. Doveja sam ga na površinu i tu se nakratko izvalija i umirija. Kako u takvim situacijama najčešće i bude, nismo imali ničega čime bi ga mogli zadit i nekako zadržat. Okrenija sam mu glavu put mene, ima je otvorena usta i lipo se vidilo di mu je udica zadila za donje zube. Već je bila malo iskrivljena ali još je bila u ustima i najlon napet do granice pucanja. Najstariji brat je naivno pokuša košarom od parangala zagrabit ga i pokušat ga nekako bacit u brod dok sam ja gleda kako bi mu utira dva prsta u branče iza glave i tako ga savladat. Čim je osjetija da ga nešto dira po drobu, samo je otresa glavom i ispa sa udice. Još je trenutak-dva osta tako ležat na površini a onda je mlatnija repom i nesta u dubini.
Bez ikakvog pretjerivanja i veličanja, to je bija ugor od preko 20 kila. Srića u toj peguli da nisam bija sam jer ko bi mi virova. Kad smo to pričali ocu, reka nam je da smo luđaci i da se ne sramotimo sa takvim naivnim izmišljotinama. Meni je onda bilo 16, srednji brat je ima 21 a najstariji 24 godine i kad su ga oni počeli uvjeravat, malo je popustija i počeja virovat. Ko bi meni virova da sam bija sam i da mi se to dogodilo? Ovako mi je ipak pinku lakše iako me i sad malo štrecne kad se toga sitim. Još uvik sam uvjeren da bi mu uspija zabit prste u branče i onda je moj, onda mi ne može kliznit iz ruka i može se ubacit u kaić. Ali...ispalo je kako je ispalo i kasnije mi se nikad više nije dogodilo da u brodu nije bija ganjač i špurtil. Ali isto tako, nije mi se dogodilo ni to da zadijen takvu beštiju. Do današnjeg dana nisam nikad više izgubija nijednu ribu koja mi je bila značajnija iz bilo kojeg razloga, radi veličine, vrste, bilo čega. Bilo je tu svakakvih izvlačenja ali redom su sve završavale na pajolima ili na sikama ispod nogu. Zadnje vrime i ne iden na more iz nekih drugih razloga ali valjda će se i to prominit...valjda će se dogodit nešto zanimljivo čime ću moć napisat jedan post ovde.
Damir Jerkov
