Di san se ovo dovea?
Budilica se zagrijava za zvonjavu, a ja sam već na nogama. Kava vrije, sendvič se puni, brzinski se oblači. Umivat se i ne triba jer kad ribolov zove razbudi se u sekund. Prijatelj dolazi po mene prije dogovorenog vrimena i idemo autom do još jednog prijatelja koji ipak zabušava, čekamo ga. Ja polako tuckam nogama uzbuđen radi odlaska na novu poštu. Konačno i treći prijatelj ulazi u auto i krećemo prema brodu. Krajnja destinacija otok Brač, punta jedne male uvale između Povlja i Sumartina. Motor se upalia i idemo prkosit buri koja pokazuje svu svoju moć na izlazak sunca. Brod mal, ali napravljen za neka puno burnija mora bez problema probija kanal. I bura polako pada i čini se da je sve spremno za jedan lipi ribolovni dan. Prijatelji će roniti, a ja sam ipak više za zabacivanje štapima s kraja.
Ostavljaju me na divljim sikama i mom uzbuđenju nema kraja. Gledam velikog živog crva i poželim mu brzi nestanak. Prvi zabačaj, iden zabacit drugi štap kad ono, prvi štap se savija. Trčim prema štapu sa osmijehom na licu i mislim pa jel moguće da sam konačno na jebenoj pošti. Uzimam štap u ruke, kontra i riba je na udici. Vadim ko luđak jer sam prije na sonderu vidio da je jako blizu obale zid i nagli pad dubine. Osjetim kako sam prošao zid, čupam ka da mi je zadnja. I tu je, fratar. Zabacujem drugi štap, iden naješkat prvi. I opet, štap se savija. Kontra, riba je opet tu. Opet fratar. Naješkam prvi i odma na drugom potez. Sad je arbun. Skačem od sriće. To se sve odvilo u 10 minuta.
I onda, zid spoticaja. Gotovo svako vađenje rezultira ostankom cijelog sistema na zidu. Ostao sam bez olova od 100 grama i više. Nemam više ni fluorocarbona. Nema veze, ne odustajem. Optimizam je još uvik prisutan. Sunce je već počelo nenormalno pržit. Zadnji gutljaji vode odlaze. Skrivam se između sika u jedinu ladovinu u krugu od nekoliko stotina metara. Taman se lipo smistim kad ono potez. Kontra, vadim nešto lipo i riba ostaje na zidu. Ubrzo novi potez, riba opet zapinje na zid, ali nakon par sekundi kreće dalje. Ponovo fratar. Vraćam se u ladovinu. Pijuckam kavu, a sanjam vodu. Ponovo savijanje. Vadim komarču. To je ono po šta sam i doša. Pogledavam u bujom i s obzirom na sve prezadovoljan sam. Čekam prijatelje u komadiću ladovine. Više i ne lovim jer sam osta bez ješke. Ali nema veze jer sad znam za jednu novu poštu.
Vratit ću se definitivno. Oni dolaze i polako se vraćamo se u naš mali porat. Bia je to lipi izleti na nama najbliži škoj. Do skorog viđenja otoče. Rogi.
Frane Medić
