Uzaludna smrt jednog ugora
Imam jedno neobično iskustvo u podvodnom ribolovu, ali ovaj put, u podvodnom ribolovu bez puške. Običava sam puno puta samo sa perajama i maskom onako okolo plivat i gledat po rupama i šargerama di šta ima, ima li „novih stanara“. Tako je bilo i tog dana, davne 80. i neke... Nekih desetak dana prije tog događaja, dobar moj prijatelj iz škole mi je reka da je u jednoj rupi na punti Lemiša, na nekih 8-9 metara gađa velikoga šarga. Nije mu dobro bija okrenut i falija ga je, i šta je najgore, zabija mu se harpun u nešto žilavo i čvrsto, tako da ga nikako nije moga izvuć vani. Zna sam koja je to šargera i tog popodneva sam otiša pokušat izvuć to vanka. Brzo sam vidija harpun i počeja sam ga cimat i gurat na sve strane ali nije tija nikako popustit. Neznam ni sam u šta se zabija jer je bija duboko u rupi, jedva sam ga dosega rukom za sami vrh. Ka da se zabija u beton. I dok se u rupi već malo uzmutilo,više sam osjetia nego vidija da se nešto miče sa moje desne strane,dublje unutra. Pogledam, ugor...velik, u taj tren mi se učinilo da ima sigurnih 8-9 kila ako ne i svih 10. Pomalo je izlazija iz duboke rupe i približava mi se. Nije se boja, više mi je djelova znatiželjan, ka da je tija vidit koji je sad ovo lik, i šta traži po njegovoj rupi. Ali, mora san izać gori nagradit svoja pluća friškim zrakom i onda natarag do šargere. Vidija sam da stoji još bliže izlazu i miruje. Prstima desne ruke sam mu malo zamaha na nekih metar od gubice i opet se počeja približavat. Blesav kakav sam bija tih dana, promislija san se da mu dan frnjok u gubicu, a kasnije ću lako doć po njega, znan di je i znan da neće uteć vanka dok je danje svitlo. I taman sam lipo složija srednjak i palac za frnjok, doša mu na par centimetara od gubice i okinija..
Ja sam mislija da sam brz...ali taj veliki, lijeni, naoko nezainteresirani ugor mi je pokaza šta je zapravo brzina! Ne da je izbjega frnjok nego je stiga eskivirat unatrag, napast i ugrist me za srednji prst i palac desne ruke. Nije to bija neki posebno jak ugriz ali ogulija mi je kožu sa prsta. Palac je proša nešto malo bolje. Ništa, opet sam otiša gori po zrak i donija sam odluku da ga neću puškom nego udicom. Triba gada kaznit za to a i pokazat ekipi sa plaže da sam ipak faca ja a ne oni.. Ima sam doma u konobi gotovih debelih odmeta i na jedan takav sam nadija manjega muzgavca i ponija natrag do rupe sa ugorom.. Zaronim, on se povuka u bužu, vidim mu samo sjenu glave unutra. Malo sam kamenom zakuca po ulazu i evo ga...dolazi. Kad je doša na nekih 20-ak cm, da sam mu nadivenog muzgavca u usta isto ka da dajem pasu. Trenutno je nesta u njegovim velikim ustima, mislim da je zaguta do repa. Ipak sam ga ostavija par minuta na miru i tek onda se ponovo spustija do rupe. Snažan potez i gotov je, nisam mu da puno izgleda da se zavuče i zalipi unutra repom. Brzo sam ga diga na površinu i do kuće, a to je nekih 150-200 metara sam ga vodija ka pasa na uzici. Isprid kuće na plaži je bila moja ekipa. Nekoliko domaćihmomaka i cura ali većina su bili kontinentalci iz Zagreba, Varaždina i pitaj Boga odakle sve ne. Bilo nas je 20-ak svi otprilike 17, 18, 19 godina, tu negdi. Imali smo u tom društvu nekoliko stvarno lipih cura a jedna mi je bila posebno napeta, jedna Draženka iz Varaždina. Mala je bila avion, 18 godina, tek nešto malo mlađa od mene a i bili smo onako, zainteresirani jedno za drugo. Već su nas počeli pomalo bockat u društvu na račun toga. E da je onda bilo znat makar pola toga šta znan danas, drugačije bi to sve bilo.
Ovaj ugor mi je bija dobra prilika malo dobit na rejtingu ispred ostalih. Pliva sam tako sa svojim nesvakidašnjim ulovom prema kući. Usput je oko mene plivalo nekoliko Čeha sa maskama i razrogačenih očiju gledalo u mrcinu iza mene koja se neuspješno pokušavala oslobodit udice. Ubrzo sam stiga na malu plažu ispod kuće i reka mojima da se maknu malo dalje. Kad san izvuka ugora vani, kad su vidili šta sam to uvatija na udicu usrid podneva, blokali su! Izbacija san ga vani na plažu i anestezira ga jednom daskom po glavini, tek toliko da se malo umiri jer je bija podivlja i repom je okolo razbaca šljunak ka lopatom. Stega sam ga livom rukom priko vrata i pritisnija šta sam moga jače a drugom mu zabija nožinu među oči. I to je bija kraj. Kasnije je vaga je izmirila 8,80 kg. Ugled mi je dobro porasta, pogotovo kad sam svoj ulov nosija doma isprid gomile znatiželjnih gostiju i kad sam uhvatija Draženkin zadivljen pogled i osmjeh. Neću sad lagat da nije tako, dok smo se tih nekoliko trenutaka gledali u oči, vidija sam njene noge oko svojih bubrega. I još svašta-nešto zbog čega bi se odma tribalo ić ispovidit, ali….Draženka je idući dan sa roditeljima otišla doma u Varaždin, završilo im je litovanje. I, kako to obično bude u toj dobi, ništa od planiranog "parenja", ništa od njenih preplanulih vitkih nogu na mojim ramenima, a na kraju priče, jadni ugor izgubija je glavu nizašta. Ostala je tek uspomena na jednu jeftino propuštenu priliku i svaki put kad bi prolazija kraj te rupe, uvik bi se sitija Draženke i svega onoga šta je ta mala lipotica propustila tog lita. Posli toga više nisam ni tija pretraživat tu rupu na punti Bilog iz samo meni znanih razloga. Nekoliko puta mi je pok. brat zna reć da zaronim i pogledam ima li čega unutra, ali svaki put bi mu reka da mi se neda jer „rupa je dobra ali nema u njoj ono šta bi tribalo bit“. Samo sam ja zna da ne mislimo na istu rupu, on to nije zna i samo bi me blido pogleda i odmahnija rukom…“ti si brajo u qurcu“.
Damir Jerkov
