Katun mama
Lipa sjećanja na otok Pašman na kojem sam bio više puta je u nekoliko sekundi potpuno potisnila riba mog života. Duplo veća od one prošle najveće, deset puta bolji osjećaj, 20 puta više izvučene krene, ne znam ni koliko više adrenalina... Pa da krenemo iz početka.
Gotovo 3 miseca prije ribe života mi je Ilija predložio da se prijavimo na Orada kup, Kali. Odmah smo se prijavili. Naknadno smo se dogovorili da dolazimo dan prije natjecanje i idemo negdi lovit. Nismo imali pojma di da idemo. Ja sam bezuspješno tražia po karti neke pošte. I onda sam napravia poziv koji se pokaza punim pogotkom. Petar Segarić nam je predložia jednu poštu na otoku Pašmanu i na tome mu možemo i moramo biti zahvalni do kraja života. Put do pošte nije bia najjednostavniji, ali da sam zna da nas tamo čeka i duplo manja riba priša bi cili Velebit, a ne tih kilometar kroz šumu i priko sika.
Prvi zabačaji nisu bili posebno obećavajući. Zapinjanje, trava, dubina 3 metra... Nakon dva zabačaja sam se primistia 200 metara dalje, dok je Ilija osta na istom mistu. I odma prvi potez. U međuvremenu kod Ilije još jedan potez. Pošto su nam sve stvari bile na mistu di sam prvi put zabacia ipak se odlučujem tu vratit bez obzira na zapinjanje. Malo nakon toga Ilija izvlači prvu komarču. Raspoloženje se minja u sekundi. Ja svoje štape vadim svako po ure, pogledam netaknu ješku i vraćam je u more. Prije „nje“ mislim se oću li minjat bibija jer toliko se izubija od zapinjanja prilikom vađenja i točenja u more da je jedva pokria cilu udica. Ali onda kontam pa skočit će ona i na komadić ješke ako je tu. Sitim se odma prijatelja Robija koji mi je više puta reka da veća ješka ne lovi veću ribu. Da će velika komarča skočit i na komadić ješke. Nekako se sve primirilo na pošti. Spremili smo ručak, piuckamo vino i uživamo u lipom krajoliku i pogledu na obližne otoke. Dvi pirke koje je izvladia Ilija malo ubijaju monotoniju i onda sve po starom. Ni sitne ribe, ni da takne štap...
Odjedanput se nešto događa na mom štapu. Vrh štapa se par puta lagano savija i vraća u prvobitni položaj. Uzimam štap u ruke i na prvi idući trzaj idem kontrirat, ali kontriranje je bilo samo pokušaj, i ispalo samo lagano povlačenje štapa prema sebi i osjećam silan otpor. Odma opuštam kočnicu i onda počinje show program. Jedva držim štap u ruci, a rola samo šta ne počne dimit. U prvom puštanju je izvuklo 50 ili više metara krene. Zategnem kočnicu, i uspijem nekako štap malo podignit, a on se spušta prema moru i opet opuštanje kočnice. I tako nekoliko puta. Te trzaje koje sam osjetio dok je kočnica bila stegnuta neću nikad zaboravit. Tako tupo i tako silno, neponovljivo. Ja je povučem po metra, ona izvuče 5 metara. Mogu reć da je to trajalo 5, 10 ili 15 minuta. Stvarno ne znam. Znam, trajalo je cilu vječnost. I onda zadiv. Ne ide više nigdi. Štap stavljam na tripod, skidam se i ulazim u more. Ilija ostaje kraj štapa. Kad smo došli komentirali smo da je dno užasno. Pličak pun ježinaca i bodljikavih stina. Tada sam pomislia, pa ko bi se normalan tu kupa. Ali tog trenutka kad sam se skida i krenia bos u more nisan ni sekunde pogleda dno. Adrenalin je bia toliko jak da mi ne bi zasmeta ne znam kakav teren. Uzmim krenu u ruke i lagano krećem prema njoj. Nakon 15-20 metara od obale natežem krenu i krena ide, odapea sam je. Ona totalno opuštena na štapu, reka bi neko da je stina. Ali ne, samo se primirila spremna za novi udar. Izvlačim 10-15 metara krene na ruke dok Ilija uzima moj štap i nateže krenu. I onda počinje on izvlačit. Ja izlazim vanka i malo nakon opet ulazim jer je već tu. I počinje ludovanje. Pokušavam je zakačit špurtilom, ali ne ide. Luduje livo desno, kreće u sike. Ilija je nekako dovlači do pličaka i onda ja bacam špurtil i rukama je izbacujem vanka. To je bio trenutak za opće oduševljenje. Od silne sriće nisan zna šta da radim. Skačem, trčim, derem se... Ona je vanka, komarča od 4 kila!
Trenutak koji se nikad ne zaboravlja, trenutak koji će se teško ikad ponovit. I ne mora. Ovo je više nego dovoljno da se pamti cili život i da me uvik prođu trnci prilikom svakog prisjećanja na ribu svog života.
Frane Medić
